“I MI SE PITAMO”: Novopazarke tvrde da se o problemima u obrazovanju ćuti

Osnivanje Omladinskog centra u Novom Pazaru, u kojem bi đaci mogli da rade domaće zadatke, ali i da dobijaju besplatne dodatne časove iz svih predmeta, rešilo bi mnoge probleme u obrazovanju, smatraju sagovornice portala Free media.

One apeluju na nadležne da razmotre ovaj njihov predlog, koji bi svim đacima dao jednake šanse da nauče gradivo, a pre svih onima čiji roditelji nemaju novca za privatne časove.

Kako su navele, u ovakvim centrima, koji već postoje u mnogim stranim zemljama, mogu da se angažuju prosvetni radnici, ali i najbolji đaci da pomažu drugarima u savladavanju gradiva.

Portal Free media organizovao je sedmu neformalnu diskusiju pod nazivom “I ja se pitam“, uz podršku Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), sa ovdašnjim ženama različitih godina i obrazovnih profila.

Kao neke od problema u prosveti navele su nepoštovanje prosvetnih radnika od strane đaka, uz podsećanje da ranije nije bilo tako; da su ih doživljavali kao druge roditelje, da je čak bilo i nekog oblika strahopoštovanja.

Veruju da bi neke promene krenule na bolje ukoliko bi rukovodstvo škole, ali i roditelji, ukazivali i nagrađivali dobre prosvetne radnike, one koji se izdvajaju, znaju da rade sa decom i pokazuju rezultate.

Smatraju da nastavni kadar, koji formira budućnost jedne zajednice, ne treba birati na osnovu odgovarajuće članske karte i političke podobnosti, već isključivo po stručnosti.

One ističu da se o brojnim problemima u ovdašnjem obrazovanju uglavnom ćuti, te da niko ne preduzima ništa konkretno da se bar nešto od toga reši.

“Imamo činjenicu da u nekim ovdašnjim srednjim školama đaci danima, pa i mesecima ne dolaze na pojedine časove i na kraju dobiju ocenu kao i ostali koji su redovno dolazili, čak im se smanjuje i broj izostanaka. To se radi već godinama, a na papiru sve funkcioniše besprekorno. Svi se trude da zadovolje formu, sve nam se pretvorilo u papire, od kojih nastavnici često nemaju ni vremena da se posvete đacima i gradivu“, rekla je jedna od prisutnih Novopazarki.

One smatraju da obrazovanje ne prati dovoljno savremeno, realno vreme, te da su mnoge metode zastarele i prevaziđene, što neke đake odvlači od škole.

One tvrde da se đaci u školama i dalje uče da “nabubaju“ suvo i promenljivo gradivo bez ikakvog razumevanja, a da neretko obrazovanje završavaju “potpuno nespremni za život“.

“Kroz udžbenike se potencira logičko razmišljanje, ali brojni roditelji i nastavnici, koji i dalje žive u vremenu od pre 20 godina, još uvek traže učenje napamet. Mi se već generacijama učimo da ne mislimo. Završila sam Ekonomsko-trgovinsku školu, iz koje polovina mojih drugara iz odeljenja nije znala da popuni najobičniju uplatnicu ili neki zahtev. Telefoni su nam uništili pravopis, većina koristi brojne skraćenice, a neka deca ne znaju pravilno ni olovku da drže u ruci“, kaže jedna od naših sagovornica.

Smatraju da je dodatna edukacija potrebna brojnim roditeljima u ovom gradu, koji su neretko preterano ambiciozni i ne primećuju talente svoje dece, već im snagu usmeravaju na brojne aktivnosti u kojima se gube i daju osrednje rezultate.

U želji da učesnice ovih skupova mogu slobodno, bez ustezanja ili straha da iznose svoje stavove, odlučili smo da im ne objavljujemo fotografije i imena.

“Ne smemo da forsiramo predmete koje deca ne vole, prosto ne moraju da imaju sve petice u školi. Moramo da ih osnažimo da se u životu, pa i u poslu, bave stvarima koje vole, jer će samo tako biti srećni. Odgovornost snosimo svi mi pojedinačno, ako smo spremni da se menjamo onda će se menjati i društvo; ne može uvek da nam neko drugi bude kriv. Sve se svelo na delovanje na društvenim mrežama, na virtuelni svet, a nikako da budemo u realnom vremenu koje prolazi“, rekla je jedna od njih.

Većina Novopazarki sa kojima smo razgovarali smatra da đaci imaju mnogo obaveza, te da bi nadležni na nacionalnom nivou trebali da razmisle o smanjenju broja časova i predmeta, bar učenicima do četvrtog razreda, jer su im ranci preteški.

One veruju da takve promene idu sporo, ali da je neophodno što pre krenuti sa tim kroz neformalne razgovore unutar škola, grupne roditeljske sastanke i tribine.

Dve naše sagovornice deo detinjstva i nekoliko prvih razreda završile su u inostranstvu, gde je, kako su nam prenele, obrazovanje potpuno drugačije.

“Išli smo u školu od osam sati, tamo pored nastave imali doručak, plivanje i brojne aktivnosti posle škole. Dolazili bi kući oko 16-17 časova sa radnom sveskom, a ne sa rancem kao ovde. Imali smo časove umetnosti, gde smo učili da heklamo, šijemo, pravimo papir od starih novina, dakle bilo je mnogo praktičnog rada“, rekla je jedna od njih.

Jedna od majki kaže da veoma brine za bezbednost ćerke dok je u školi nakon što je u maju ove godine u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar“ učenik sedmog razreda pucao iz pištolja na obezbeđenje škole, nastavnicu i učenike. Tom prilikom stradalo je deset osoba, devetoro učenika i čuvar škole.

“Roditelji ne razgovaraju dovoljno sa decom o realnim problemima, ne pričaju im o digitalnom nasilju i o tome da ne šalju svakakve slike drugarima, da ih ne bi ismejavali. Deca dolaze iz škole sa brojnim temama i pričama koje nisu u skladu sa njihovim uzrastom, a kao što smo tada imali prilike da saznamo neka čak nose i oružje“, rekla je ona.

One tvrde da se ovde već godinama odeljenja ne formiraju kako zakon nalaže, prema bodovima sa testiranja dece kod psihologa, već prema urgenciji, te da zato u svakoj generaciji postoje ona sa veoma jakim đacima i ona u kojima je nemoguće postići neke rezultate.

Jedna od naših sagovornica, koja je nastavnica u osnovnoj ovdašnjoj školi, tvdi da su deca generalno dobra, ali da su uskraćena za poverenje roditelja da neke stvari mogu sami da urade.

“Prosto smatraju da oni treba da im organizuju dan, previše ih štite. Roditelji daju naredbe deci, ali kada naiđe problem, ne mogu sami da ga reše i dolaze kod nas. Na primer, deca se prepiru preko viber grupa, a roditelji neće to da reše oduzimanjem telefona ili na neki drugi način, već očekuju da im problem reši razredni starešina ili učiteljica“, rekla je ona.

Pojašanjava da su nastavnicima ruke često vezane za rešavanje mnogih problema, navodeći da nemaju pravo da im oduzimaju telefone, da ih šalju kod psihologa bez odobrenja roditelja, te da moraju da ih kritikuju samo konstruktivno.

Tvrdi da ih brojni roditelji stalno kritikuju, kao i da ih otvoreno pred decom nipodoštavaju, a da sa druge strane nemaju nikakvu zaštitu.

Dobar deo skupa naše sagovornice posvetile su obrazovanju na bosanskom, tvrdeći da se upojedinim osnovnim školama deca na neki način odvraćaju od nastave na tom jeziku.

One tvrde da roditelji nisu dovoljno obavešteni o bosanskom jeziku, te da je neophodna kompletna edukacija stanovništva, a pre svih nastavnika, koji neretko odvraćaju đake od te nastave.

Neformalne diskusije “I ja se pitam“, biće na različite teme organizovane do kraja godine, a nastale su iz potrebe da se žene u Novom Pazaru pitaju o brojnim problemima koji tište ovu zajednicu, a o kojima uglavnom pričaju muškarci.

Realizaciju projekta “I ja se pitam“ finansijski je podržala Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.